Chapter 5

¹ Ded zazivlji! Zar æe ti se tko odazvat'? Kojem li se svecu misliš sad obratit'? ²Doista, budalu njegov bijes ubija, luðaka æe sasvim skonèat ljubomora. ³Bezumnika vidjeh kako korijen pušta, al' prokletstvo skoro na kuæu mu pade. ⁴Njegovi su sinci daleko od spasa, njih nezaštiæene na Vratima tlaèe. ⁵Ljetinu njihovu pojedoše gladni, sam Bog ju je njima oteo iz usta, a žedni hlepe za njihovim dobrima. ⁶Ne, opaèina ne izbija iz zemlje, nit' nevolja iz tla može niæi sama, ⁷nego èovjek raða muku i nevolju kao što let orlov teži u visinu. ⁸Al' ja bih se ipak Bogu utekao i pred njime stvar bih svoju razložio. ⁹Nedokuèiva on djela silna stvori, èudesa koja se izbrojit' ne mogu. ¹⁰On kišom rosi po svem licu zemljinu i vodu šalje da nam polja natapa. ¹¹Da bi ponižene visoko digao, da bi ojaðene sreæom obdario, ¹²redom ruši ono što lukavci smisle, što god zapoèeli, on im izjalovi. ¹³On hvata mudre u njihovu lukavstvu, naume spletkara obraæa u ništa. ¹⁴Posred bijela dana zapadnu u tamu, pipaju u podne kao usred noæi. ¹⁵On iz njinih ralja izbavlja jadnika, iz silnièkih ruku diže siromaha. ¹⁶Tako se pokaže nada nevoljniku, i nepravda mora zatvoriti usta. ¹⁷Da, blago èovjeku koga Bog odbaci! Stoga ti ne prezri karanje Svesilnog! ¹⁸On ranjava, ali i ranu povija, udara i svojom zacjeljuje rukom. ¹⁹Iz šest æe nevolja tebe izbaviti, ni u sedmoj zlo te dotaknuti neæe. ²⁰U gladi, od smrti on æe te spasiti, a u ratu, oštru æe te otet maèu. ²¹Bièu zla jezika uklonit æe tebe, ispred otimaèa bez straha æeš biti. ²²Suši i studeni ti æeš se smijati i od divljih zvijeri strahovati neæeš. ²³Sklopit' ti æeš savez s kamenjem na njivi, zvjerad divlja s tobom u miru æe biti. ²⁴U šatoru svome mir æeš uživati, dom svoj kad pohodiš netaknut æe stajat. ²⁵Koljeno æeš svoje gledat' gdje se množi i potomstvo gdje ti kao trava raste. ²⁶U grob ti æeš leæi kada budeš zreo, kao što se žito snosi kad dozori. ²⁷Sve motrismo ovo: istina je živa! zato sve za dobro svoje ti poslušaj."