Chapter 19

¹ Job progovori i reèe: ²"TÓa dokle æete muèit' dušu moju, dokle æete me rijeèima satirat'? ³Veæ deseti put pogrdiste mene i stid vas nije što me zlostavljate. ⁴Pa ako sam zastranio doista, na meni moja zabluda ostaje. ⁵Mislite li da ste me nadjaèali i krivnju moju da ste dokazali? ⁶Znajte: Bog je to mene pritisnuo i svojom me je on stegnuo mrežom. ⁷Vièem: 'Nasilje!' - nema odgovora; vapijem - ali za me pravde nema. ⁸Sa svih strana put mi je zagradio, sve staze moje u tminu zavio. ⁹Slavu je moju sa mene skinuo, sa moje glave strgnuo je krunu. ¹⁰Podsijeca me odasvud te nestajem; k'o drvo, nadu mi je išèupao. ¹¹Raspalio se gnjev njegov na mene i svojim me drži neprijateljem. ¹²U bojnom redu pristižu mu èete, putove proti meni nasipaju, odasvud moj opkoljavaju šator. ¹³Od mene su se udaljila braæa, otuðili se moji poznanici. ¹⁴Nestade bližnjih mojih i znanaca, gosti doma mog zaboraviše me. ¹⁵Sluškinjama sam svojim kao stranac, neznanac sam u njihovim oèima. ¹⁶Slugu zovnem, a on ne odgovara i za milost ga moram zaklinjati. ¹⁷Mojoj je ženi dah moj omrznuo, gadim se djeci vlastite utrobe. ¹⁸I deranima na prezir tek služim, ako se dignem, rugaju se meni. ¹⁹Pouzdanicima sam svojim mrzak, protiv mene su oni koje ljubljah. ²⁰Kosti mi se za kožu prilijepiše, osta mi jedva koža oko zuba. ²¹Smilujte mi se, prijatelji moji, jer Božja me je ruka udarila. ²²Zašto da me k'o Bog sam progonite, zar se niste moga nasitili mesa? ²³O, kad bi se rijeèi moje zapisale i kad bi se u mjed tvrdu urezale; ²⁴kad bi se željeznim dlijetom i olovom u spomen vjeèan u stijenu uklesale! ²⁵Ja znadem dobro: moj Izbavitelj živi i posljednji æe on nad zemljom ustati. ²⁶A kad se probudim, k sebi æe me diæi: iz svoje æu puti tad vidjeti Boga. ²⁷Njega ja æu kao svojega gledati, i oèima mojim neæe biti stranac: za njime srce mi èezne u grudima. ²⁸Kad kažete: 'Kako æemo ga goniti? Koji æemo razlog protiv njega naæi?', ²⁹maèa tad se bojte: grijehu maè je kazna. Saznat æete tada da imade suda!"