Chapter 17

¹ Daha mi nestaje, gasnu moji dani i za mene veæ se skupljaju grobari. ²Rugaèi su evo mene dohvatili, od uvreda oka sklopiti ne mogu. ³Stoga me zaštiti i budi mi jamcem kad mi nitko u dlan neæe da udari. ⁴Jer, srca si njina lišio razuma i dopustiti im neæeš da opstanu. ⁵K'o taj što imanje dijeli drugovima, a djeci njegovoj dotle oèi gasnu, ⁶narodima svim sam na ruglo postao, onaj kom u lice svatko pljunut' može. ⁷Od tuge vid mi se muti u oèima, poput sjene moji udovi postaju. ⁸Zaèudit æe se zbog toga pravednici, na bezbožnika æe planuti èestiti; ⁹neporoèni æe na svom ustrajat' putu, èovjek èistih ruku ojaèat æe još više. ¹⁰Hajde, svi vi, neæete li opet poèet', tÓa meðu vama ja mudra ne nalazim! ¹¹Minuli su dani, propale zamisli, želje srca moga izjalovile se. ¹²'U noæi najcrnjoj, dan se približava; blizu je veæ svjetlo što tminu izgoni.' ¹³A meni je nada otiæi u Šeol i prostrijeti sebi ležaj u mrklini. ¹⁴Dovikujem grobu: 'Oèe moj roðeni!' a crve pozdravljam: 'Mati moja, sestro!' ¹⁵Ali gdje za mene ima jošte nade? Sreæu moju tko æe ikada vidjeti? ¹⁶Hoæe li u Šeol ona sa mnom siæi da u prahu zajedno otpoèinemo?"