Chapter 2

¹ I doðe mi rijeè Jahvina: ²"Idi i vièi u uši Jeruzalemu: Ovako govori Jahve: Spominjem se mladosti tvoje privržene, ljubavi tvoje vjerenièke: ti poðe za mnom u pustinju, po zemlji gdje se ne sije. ³Izrael bijaše Jahvi svetinja, prvina plodova njegovih; tko god od njih jeðaše, bijaše kažnjen; zlo ga snaðe" - rijeè je Jahvina. ⁴"Èujte rijeè Jahvinu, dome Jakovljev, i svi rodovi doma Izraelova. ⁵Ovako govori Jahve: 'Kakvu nepravdu naðoše oci vaši na meni te se udaljiše od mene? Za ispraznošæu poðoše, te sami isprazni postadoše. ⁶Ne pitahu: Gdje je Jahve koji nas izvede iz zemlje egipatske te nas voðaše kroz pustinju, po zemlji pustoj, jedva prohodnoj, po zemlji suhoj i mraènoj, po zemlji kojom nitko ne prolazi, nit' se tko nastanjuje?' ⁷U zemlju vinograda i maslinika ja vas dovedoh, da se hranite plodom i dobrotom njezinom. Ali tek što uðoste, zemlju moju oskvrnuste i baštinu moju u gnusobu pretvoriste. ⁸Sveæenici ne govorahu: 'Gdje je Jahve?' Tumaèi Zakona mene ne upoznaše, pastiri otpadoše od mene, a proroci prorokovahu u ime Baalovo i iðahu za onima što im pomoæi ne mogoše. ⁹Zato æu još parnicu voditi s vama - rijeè je Jahvina - i parbit æu se sa sinovima sinova vaših. ¹⁰Poðite, dakle, na otoke kitimske, da vidite, ili u Kedar pošljite izvidnice te dobro promislite i provjerite je li se igda što slièno zbilo. ¹¹Je li koji narod mijenjao bogove - oni èak i nisu bogovi! A narod moj Slavu svoju zamijeni za one što ne pomažu! ¹²Zapanjite se nad tim, nebesa, zgranite se i zaprepastite," rijeè je Jahvina. ¹³"Jer dva zla narod moj uèini: ostavi mene, Izvor vode žive, te iskopa sebi kladence, kladence ispucane što vode držati ne mogu. ¹⁴Je li Izrael rob il' sluga u kuæi roðen? Zašto plijenom posta? ¹⁵Lavovi su na nj rikali, podizali glas svoj. U pustoš pretvoriše zemlju njegovu, gradove popališe, nema im žitelja. ¹⁶Èak i oni iz Memfisa i Tafnisa brijahu ti tjeme. ¹⁷Nisi li to sam sebi uèinio otpavši od Jahve, Boga svojega? ¹⁸A sad, zašto kreæeš u Egipat da piješ vode iz Nila? Zašto kreæeš u Asiriju da piješ vode iz Rijeke? ¹⁹Opaèina te tvoja kažnjava, otpadništvo te tvoje osuðuje. Shvati i vidi kako je teško i gorko što ostavi Jahvu, Boga svojega, što više nema straha mog u tebi" - rijeè je Gospoda Jahve nad Vojskama. ²⁰"Da, odavna ti slomi jaram svoj, raskide veze što te vezahu i reèe: 'Neæu da robujem.' Pa ipak, na svakom povišem humu, pod svakim drvetom zelenim lijegao si k'o bludnica. ²¹A ja te zasadih kao lozu izabranu, k'o sadnicu plemenitu. Kako li mi se samo prometnu u jalov izrod, u lozu divlju! ²²Da se i lužinom opereš, napravljenom od mnogo pepela, ostat æe mrlja bezakonja tvoga preda mnom" - rijeè je Jahve Gospoda. ²³"Kako samo možeš reæi: 'Nisam se uprljala, za baalima nisam trèala.' Pogledaj tragove svoje u Dolini, upoznaj što si uèinila. Deva brza što krstari stazama svojim, ²⁴magarica divlja navikla na pustinju, u pohoti svojoj požudno dašæe, tko da je ukroti u vrijeme gonjenja? Tko god je traži, neæe se umoriti, naæi æe je u mjesecu njezinu. ²⁵Èuvaj se da ti noga ne obosi, grlo se ne osuši. A ti kažeš: 'Ne, uzalud je! Jer volim strance, i za njima æu iæi.' ²⁶Kao što se lupež zastidi kad ga uhvate, tako æe se zastidjeti sinovi - dom Izraelov, oni, kraljevi, knezovi, sveæenici i proroci njihovi ²⁷koji govore drvetu: 'Ti si otac moj!' a kamenu: 'Ti si me rodio!' jer mi leða okreæu, a ne lice, ali u nevolji svojoj zapomažu: 'Ustani, spasi nas!' ²⁸Gdje su bogovi što ih ti sam naèini? Nek' ustanu ako te mogu spasiti u nevolji tvojoj! Jer imaš, o Judejo, bogova koliko i gradova! Koliko Jeruzalem ima ulica, toliko Baal ima žrtvenika. ²⁹Zašto hoæete da se sa mnom parbite? Svi se od mene odmetnuste" - rijeè je Jahvina. ³⁰"Zaludu sam udarao sinove vaše: vi iz toga ne uzeste pouke: maèevi vaši rastrgaše vaše proroke kao lav zatornik. ³¹Kakva li ste roda? Èujte rijeè Jahvinu: Zar bijah pustinja Izraelu, il' zemlja mraèna? Zašto moj narod govori: 'Slobodu hoæemo, neæemo više k tebi!' ³²Zaboravlja li djevica svoj nakit il' nevjesta pojas svoj? A narod moj mene zaboravi, bezbroj je tomu veæ dana. ³³O, kako li dobro znaš svoj put kad tragaš za ljubavlju! Zato si i na zlo putove svoje navikla. ³⁴Èak su i ruke tvoje omašæene krvlju siromaha nevinih: nisi ih zatekla kako provaljuju vrata tvoja. Da, za sve njih ti æeš odgovarati. ³⁵A govoriš: 'Nevina sam, gnjev se njegov odvratio od mene.' Evo me da ti sudim jer govoriš: 'Nisam zgriješila.' ³⁶Kako si jadna u zabludjelosti svojoj! I Egipæani æe te posramiti kao što te posramiše Asirci. ³⁷I odavde æeš morati otiæi s rukama nad glavom svojom, jer Jahve odbaci one u koje se uzdaš; ti neæeš biti sretna s njima."