Chapter 5

¹ Velika se vika digla meðu ljudima i ženama protiv njihove braæe Židova. ²Jedni su govorili: "Zalažemo svoje sinove i kæeri da bismo mogli nabaviti pšenice te jesti i živjeti." ³Drugi su govorili: "Zalažemo svoja polja, vinograde svoje i kuæe svoje da bismo mogli nabaviti pšenice za vrijeme gladi." ⁴Drugi su opet govorili: "Moramo uzaimati novac na polja svoja i vinograde da bismo mogli isplatiti kraljeve namete. ⁵Tijelo je naše kao tijelo braæe naše, sinovi su naši kao i njihovi, a mi moramo predavati u ropstvo svoje sinove i kæeri; meðu našim kæerima neke su veæ robinje! A mi ne možemo ništa jer polja naša i vinograde drže drugi." ⁶Razljutio sam se veoma kad sam èuo njihovu viku i te rijeèi. ⁷Pošto sam u sebi promislio, prekorio sam velikaše i odliènike rijeèima: "Vi nameæete teret svojoj braæi!" I sazvao sam protiv njih velik zbor. ⁸I rekao sam: "Mi smo, koliko smo mogli, otkupili svoju židovsku braæu koja bijahu prodana poganima. A sada vi prodajete svoju braæu da bismo ih otkupili!" Svi su šutjeli i nitko nije odgovorio. ⁹Nastavio sam: "Nije dobro to što èinite. Ne treba li da hodite u strahu Boga našega da se tako uklonimo ruglu neprijateljskih naroda? ¹⁰I ja, i moja braæa, i moji momci davali smo im novaca i žita. Ali smo im dug oprostili. ¹¹Vratite im i vi još danas njihova polja, vinograde, maslinike i kuæe njihove i oprostite im postotak u novcu, u žitu, u vinu, u ulju, što ste im ga nametnuli." ¹²A oni odgovoriše: "Vratit æemo; neæemo od njih ništa tražiti. Uèinit æemo kako si rekao." Tada pozvah sveæenike i naredih neka se zakunu da æe uèiniti kako su obeæali. ¹³Zatim istresoh skute svoje odjeæe govoreæi: "Neka Bog ovako istrese iz vlastite kuæe i imanja svakog èovjeka koji se ne bude držao ovog obeæanja! Tako bio istresen i ispražnjen!" A sav zbor odgovori "Amen!" hvaleæi Jahvu. I narod je uèinio prema ovom dogovoru. ¹⁴I od dana kad mi je kralj naredio da budem upravitelj u zemlji Judinoj, od dvadesete do trideset i druge godine kraljevanja Artakserksa, za dvanaest godina ja i moja braæa nismo nikada jeli upraviteljskog kruha. ¹⁵Ali prijašnji upravitelji, moji prethodnici, ugnjetavahu narod: svakoga su dana od njega uzimali èetrdeset šekela srebra za kruh; i njihove su sluge ugnjetavale narod. A ja nisam nikada tako èinio, zbog straha Božjega. ¹⁶Èak sam se jednako držao posla oko zida i nisam kupio ni jedne njive! Svi su moji momci bili ondje okupljeni na poslu. ¹⁷Za mojim su stolom jeli Židovi i odliènici, njih stotinu i pedeset na broju, osim onih koji su k nama dolazili iz okolnih naroda. ¹⁸Svakoga se dana o mom trošku pripremalo jedno goveèe, šest biranih ovaca i peradi; svakih deset dana donosilo se obilje vina za sve. A opet nisam nikada tražio upraviteljskog poreza na kruh, jer je narod veæ bio teško optereæen. ¹⁹Spomeni se, Bože moj, za moje dobro svega što sam uèinio ovome narodu!